О ужичком крају
Први помен Ужица нађен је у документима из дубровачког архива од 9. октобра 1329. године, а један од најстарих помена народног језика Ужичана налази се у путописима османлијског путописца Евлије Челебије, приликом његове посете ужичкој нахији 1664. године. Пре доласка Словена,ужички крај је био значајан део римске провинције Далмације. Крајем XII века Ужице са околином улази у састав Немањине средњовековне феудалне државе. Половином XIV века ширим подручијем Ужица управљао је Војислав Војиновић, а потом Никола Алтомановић. Средњи век је на овим територијама оставио значајно историјско наслеђе, које једнако припада двема цивилизацијама: хришћанској православној и исламској сунитској, чији спој је утицао на стварање јединственог културолошког амбијента.
Кључни догађај у историји ужичког краја, који је знатно утицао на језик Старовлаха, састав становништва, етнологију и књижевност, било је досељавање породица из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области током XVII, XVIII и XIX века. Што се књижевности и језика тиче, промене су се одразиле у приливу млађег ијекавског изговора место раније средњовековне икавице, а затим и настанку нових књижевних врста, превасходно ерске анегдоте, која је донета из Херцеговине. Док се динарско становништво – Ере, досељавало у ужички крај, средњовековни Старовласи су се, било добровољно или османлијским указом, исељавали, што је утицало да средњовековно старовлашко стваралаштво остане непознаница, осим неколицине лирских ( митолошких и обредних ) и епских песама, као и бројних древних мелодија песама „ извика“ и неких ужичких кола, међу којима је и тзв. „стара ужичанка“, односно влашко или ријетко коло.
На језичком пољу, приметан је прилив позајмљеница из османлијског турског, а путем њега и из персијског и арапског. У народној поезији, пак, појавила се нова врста – севдалинка, чији назив потиче од турске речи „севдах“ – љубав, што и указује на љубавни карактер песме, било према вољеној особи, каква је песма „Еј, Ужичанко“, било према завичају, какво је и последње дело муслиманског стваралаштва у Ужицу, „Ој, Ужице, мали Цариграде“, из 1862. године,коју су жене ужичких Турака испевале када су се Турци морали иселити из Ужица у Босну, где је са њима и ова песма пренета.
Поред епских, какве су „Узимање Ужица“, „Костреш арамбаша“, „Мићић Јован и Ломигора Јусо“, и лирских песама, где су и једне и друге најчешће певане у десетерцу и уз гусле, велики део народне књижевности чине анегдоте и пословице. Главни лик у свим ужичким анегдотама је Еро (друго име за Ужичанина), који је приказан као врло мудар и духовит („Што пјеваш, Еро, кад платити мораш“, „Еро псовао капетана“, „Не велим ја теби, пријатељу“ и др. ). Традиционално усмено стваралаштво почиње се бележити тек од краја XIX и почетка XX века.
